Praktikum za vladu koja želi dobro svojim građanima

Lažno se predstavlja kao Vranjanac iako je rođen u Trgovištu, varošici na jugu Srbije, 18.11.1966. godine.

Nije došao u Beograd. Njegova starija sestra i roditelji, Mladena i Petar, doneli su ga kao dvogodišnjaka u "veliki" grad. Nije se bunio. Bunio se u školi ubeđujući profesore da su oni tu zbog đaka, a ne obrnuto. Stalni ukori mu nisu smetali da bude odličan đak. Međutim, profesori su više od njega voleli da vide njegova leđa. Ponosni je nosilac nepoznatih ocena u prosvetnoj istoriji Srbije, a 5 na 1 mu je jedna od omiljenih.

Na veliko iznenađenje profesora i onih koji su ga poznavali upisao je srednju ekonomsku školu, a kasnije i ekonomski fakultet u Beogradu. Otpali su: hemija, primenjene umetnosti, likovna akademija, istorija, fizika (nikad nije voleo tehniku), matematika, kriminalistika... Ekonomija je jedina mogla da ispuni njegova tri uslova: da je voli - koliko toliko, da može lako da je zavši i da mu se, po završetku fakulteta, uloženi trud isplati. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu krajem aprila 1991. godine na temu Međunarodni pravni odnosi sa elementom inostranosti.

Od njegove završne ocene na fakultetu interesantnije je kakav je on bio kao student. Ko je stalno kasnio na, ionako malobrojna predavanja, koja je pohađao? Ko je postavljao asistentima zadatke koje ni oni nisu znali da reše? Ko je našao grešku u doktorskoj disertaciji profesora? Pitajte to one studente koji nisu želeli da polažu ispit posle njega zbog nemogućnosti da ponove takav nivo odgovora. Često nije bio zadovoljan i kada dobije 10.

Na četvrtoj godini studija dobio je stipendiju Jugobanke a.d. Beograd, gde je počeo da radi na Đurđevdan 1991. godine. Od tada, menjao je zaposlenja svake dve godine - isključivo u privatnim firmama. Nikad nije dobio otkaz. Nikad nije promenio posao zbog novca. Radio je na rukovodećim poslovima u finansijama, spoljnoj i unutrašnjoj trgovini. Tokom bombardovanja 1999. godine nije radio, ali je napisao rad Ekonomski kolaps Jugoslavije i kako ga zaobići. Ni sam ne zna zašto ga nije objavio. Verovatno ne bi bilo nikakve svrhe - euforija zbog pada Miloševića i mogućnosti za eskalaciju neznanja i površnosti u ekonomiji bili su preveliki. Nedoraslim "naučnicima" pružila se prilika da leče samoupravni socijalizam. Niko im nije rekao da već deset godina tog pacijenta nema na stolu! 

Odlučio je da reši svoje stambeno pitanje 2000. godine, te se od 2001. do 2007. godine bavio građevinarstvom kao privatni investitor. Verovatno je jedini investitor koji živi u ulici koju je napravio. Iz dobrovljne penzije vratio se na molbu prijatelja i do 2013. godine radio kao savetnik generalnog direktora inostrane kompanije u Srbiji. Ponovo u penziji, dobrovoljnoj i, nada se, trajnoj.

Nije bio član nijedne političke partije. Tokom 2002-2003. godine angažovan je, kao nestranačka ličnost, u Narodnoj stranci "Pravda" na promovisanju ekonomskog programa koji je napisao 1999. godine.

Živi sa jednom Željkom. Nema dece. Slavi Svetog Nikolu - po neki put kao Gazda Ivko.

Zbog lične nesposobnosti da dosegne potrebne moralne kvalitete, ne zanima ga politički angažman.

Planira da napiše još dve knjige: Zašto Etiopljani moraju da budu debeli - priručnik za rešavanje globalne ekonomske krize, tj. uputsvo kako rešavati ekonomske probleme u svakoj zemlji pojedinačno, kao i roman Četiri trougla.